INTERVJU ZA MAGAZIN

‘Umjetnost san podvalila onima koji o njoj nemaju pojma i koji misle da ne znan crtat‘

‘Moji ‘Oni’ se sviđaju masama. Intelektualcima i nepismenima. To mi je najdraže. Ja strašno volim publiku. Volim nasmijane ljude‘

Tisja je nasmijana, radosna, duhovita, sretna, talentirana mlada žena koja radi čudesno zanimljivu umjetnost: crta karikature i njima dodaje fantastičan tekst. Veseli cijelu Dalmaciju i Hrvatsku, naravno. Fetiva je Splićanka. Slikarica je. Njen humor je iskren i iskričav. Stavlja na papir svakodnevni, stvarni život jednog bračnog para. Ne izmišlja situacije nego precizno zapaža i crta sve oko sebe. To zapravo nisu karikature, to je život zabilježen od kroničarke našeg vremena. Napravila je dvije knjige koje su dostigle astronomsku nakladu, barem za Hrvatsku. Ima muža Igora i kćer od 10 godina, trudna je u petom mjesecu i čeka drugu kćerkicu. Stalno radi, crta i piše. Bezbrižna je i vesela. Nema mana, ne puši, ne pije, ne vozi auto. Stanuje u Spinutu, splitskom kvartu koji ne bi zamijenila ni za jedan drugi kvart, ni za jedan drugi grad. Radosna je. Njena sreća prelazi na sve nas. Da ne postoji trebalo bi je izmisliti. Tisja je, uostalom, izmislila samu sebe. Knjige se zovu “Oni” i “U malu je uša đava”… Rasprodane su.

- Ja nisan samo karikatura… Ovo je sad buknilo s karikaturom. Ja ću imat retrospektivu slika u Klovićevim dvorima u Zagrebu, najesen dviiljadedvajsprve. Do tad imam rodit i smršavit. Imala sam dosad već više od četrdeset samostalnih izložbi slika.

Uživate li crtajući Njih i pišući te jednostavne, duhovite kratke tekstove?

- Kakvo je to pitanje? To mi je potriba. Ako to ne radin ja sam najgora osoba na svitu. Baš sam nezgodna tada, kad ne radin ništa. Evo sad sam u tom periodu…

Kako nastaju “Oni”?

- To mi padne napamet tokom dana. Najviše dok se tuširan. Valjda čovik tada razmišlja… Ujutro. To je vid meditacije. Izađen ispod tuša s idejon. Ustvari razmišljan cili dan o tome…O Njima.

Gdje je atelje? U nekoj garaži?

- Ma, nije. Atelje je prostor u kojem je moj dida drža škovace četrdesetosan godina. Mali prostor od jedanajst kvadrata, mislin. Karikature radin u hodu, a slike u ateljeu, da ne šporkajen doma. Atelje je u Varošu, u kamenoj kući. Bila je to, nekad, konjušnica. Pretpostavljan.

Kako konjušnica na 11 kvadrata?

- Pa, samo jednoga su držali. Jednoga tovara. Nisu imali ergelu… Tovara, magarca, nije više bilo… Našli smo unutra didov motor, on je vozija moto trke, ‘Besu’ iz pedesetih godina. Iman ju još, ali je triba uredit, renovirat.

Dida Kljaković?

- Ne. Dida Roki. Mamin ćaća.

image
Tisja Kljaković
Nikolina Vukovic Stipanicev/Cropix

Smijete li se i sami dok crtate i pišete “Njih”?

- Jesan. Smijen se. Drhčen dok ne stavin na papir. Dok ne staviš na papir ne znaš jel to dobro ili nije. Sve se mora poklopit: i crtež i tekst.

Tko prvi čita, ocjenjuje vaše gegove?

- Iman ‘komisiju’, filtar koji odlučuje jesu li smišni ili nisu. U komisiji su ćaća, Petra, moja Marija, Igor moj muž… ali Igor je subjektivan jer je on velik dio Njih. On prvi čita.

Znači Oni - to ste vi i Igor?

- I tata i mama - i ja i Igor.

Tata i mama zaista tako izgledaju kako ih vi crtate?

- Makakvi. To smo zapravo ja i Igor. On je veći od mene ohoho… Ja iman metar i pedesetsedam, on ima metar i devedesetipet. Oni rade sve ono što mi ide na živce. Tu je tajna uspjeha.

image
Tisja Kljaković
Paun Paunovic/Cropix

Pa vi ne izgledate toliko punačka kao što su crteži “Nje”…

- Sad jesan, trudna sam pet miseci, inače sam skroz okej, to napišite. Ja san iskaririkirala i moju i njegovu građu. Tako su ‘Oni’ smišniji. Kontrast je između Njih veliki, ka šta je između mene i Igora.

Što vam prvo padne napamet? Tekst ili crtež?

- Ja vidin sliku ispred sebe. Ja i ne znan jesu li to uopće karikature. To nisu karikature, to je komadić života, izdvojen, ništa ne prominiš, niti zarez - od života. Mora biti točno takav kakav je život, zato se ljudi s tim poistovjete, ljudi to osjete. Svi imaju takve situacije. To je u devedeset posto moj život, ali ima tu i malo tuđih zgoda. Evo, sad, kako san u drugom stanju nigdi ne idem vanka, ništa mi se ne događa. Morala sam ić u restoran da vidin onu s ružama, da vidim kako svi sklanjaju pogled od nje - da se njima ne približi. To je ona karikatura gdje Ona Njemu govori: ne okrići se eno one što prodaje ruže. To san morala doživit… Razumite?

Razumin.

- A, sad kad sam stalno doma samo razmišljam u kojem sam tjednu trudnoće i kad mi je pregled. Eeee…

Beba će se roditi sljedeće godine…

- Eeee, šest prvog je ka termin.

Kako će se zvati?

- Moja mater navija da se zove Nastja. Ako je to sad u novinama, bit će sto posto - Nastja. Tila bi nešto posebno, ka šta je moje ime - Tisja.

Kako se došlo do vašeg imena - Tisja?

- Mater mi je dala ime, ko će drugi? Kaže mater da je bila neka ruska plivačica koja se zvala Tisja. Ali, izgleda da ta ništa nije postigla, vidila sam na Google. Nema je. Ali, materi se sviđalo to ime kad je imala 18 godina. Tako san ja Tisja. Rekla je neki dan moja prijateljica Petra da nije lako nosit moje ime.

Zove li se još netko u Splitu Tisja?

- Ma, ima ih, dobile su puno njih ime po meni. A, meni to nije drago.

Imate 41 godinu…

- Je.

Ne vidi se, izgledate kao djevojčica…

- To sam sad otekla trudna, pa se sve izgladilo, hahhaaahaaa, i iman dobar puder.

image
'Oni' Tisje Kljaković
Paun Paunovic/Cropix

Bili ste novinarka…

- Jesan, sa šesnaest godina sam počela kao novinarka. Cili život ja zapravo slikan. Ništa drugo. Evo ja sam napisala tu knjigu koja je postigla veliki uspjeh… ali ja ne mogu reć da sam ja pisac.

“Oni” su tiskani i prodani u 10.000 primjeraka, a knjiga “U malu je uša đava” u 5000. To je enormno za Hrvatsku.

- Knjigu san ja sa šesnajst godina pisala za Kulušićev ‘Dan’. Nisan ja pisac. To san, onako, pisala s emocijama, da se ne zaboravi. To je Split i moje djetinjstvo 80-ih godina.

Dobra knjiga. Ima 26 kratkih pričica.

- Je. Eee, a šta’š, bila sam u pubertetu. Posvetila sam knjigu ‘U malu je uša đava’ didi i baki. A karikature u knjizi ‘Oni’ mom jedinom dragom suprugu Igoru. Igoru Braiću. Znamo se od osnovne škole. Sretni smo. Volimo se puno.

Kroničarka ste svakodnevnog života Splita u obje knjige…

- Pa jesan. To je svakodnevica. Svakodnevicu staviš na pijedestal. To je to. A kad su napravili knjigu mislila sam da neće doć dalje od mog kvarta, od Špinuta. A, sad će je štampat Srbija, Bosna, Slovenija, Irska… Pripala san se …

Odrasli ste u novinarskom miljeu, otac Kruno bio je glavni urednik Slobodne Dalmacije… To je utjecalo na vaš pogled na svijet… na Split?

- Normalno da je. Ali nikad se nije miša u ovo što ja radim. Ćaća je zatvoren čovik. Na sve što ja napravin ili kaže da ne valja ili kaže - vrlo lijepo. Ili je umoran. Takav je.

Pišete i crtate ustvari za sebe?

- Tako je. Nedavno san tek shvatila recept: da radin ono što me veseli, da se prepustin, da uopće ne razmišljan hoće li to uspit, hoće li koga nasmijat… Osjetin euforiju, ostavin usisavač i počnen crtat. Da, radim za sebe. To je jedini pravi recept. Ipak, strašno me veseli kako ljudi reagiraju na to što radim. Ljudi se smiju. Ja funkcioniran na pohvalu, ne na pokudu.

Nastavit ćete s tim karikaturama?

- Ne znan. Nije to neiscrpno. Taj bračni život nije neiscrpan.

On i Ona se svađaju…

- Oni su stalno u svađi, ali se vole. Jako se vole, što je normalno. To je zapravo ljubavna knjiga.

Volite bračni život?

- Volim. Volim uopće život. Bilo bi mi ža umrit. Ja sam kao neka podvojena ličnost. Nekad mi dođe da se zezam, nekad mi dođe da tugujem, nekad budem slatka, nekad sam teška. To sam ja.

Koje su vam teme na slikama?

- Zapravo su Oni tema i na slikama. Oni su izašli iz slika. Primijetit ćete uvik su dva para na slikama, u karikaturama žive neke druge živote. Jedno je poezija, a drugo je stvarni život. Te komercijalne slike koje sam radila za prodaju uvik su imale dozu duhovitosti u sebi. Bio je jedan mali okidač, napravila san crtež i objavila ga: Ona Njemu češe leđa, a on joj daje uputstva di će - gori, doli, livo, desno - i onda se to zakotrljalo. Tako su nastali Oni.

image
Tisja Kljaković u razgovoru s novinarom Dobroslavom Silobrčićem
Nikolina Vukovic Stipanicev/Cropix

Igor je vrlo simpatičan…

- Je, je. Da mu nisu drage ženske moga je poć u pope. Hhiihhaaahaaa… Ali, dobro. Slažemo se sjajno. Imamo prvu kćer koja ima 10 godina, zove se Issa. Druga mi je u drobu.

Što radi Igor Braić?

- On je biznismen. Ima firmu. Prodaje. Sad je napravija platnene torbice s ‘našin’ karikaturama, a radi i majice na kojima su ‘Oni’ i njihovi doživljaji.

Političke karikature?

- Politika me apsolutno ne interesira. Moje karikature nikoga ne vriđaju. Ako danas staviš karikaturu u novine i ispod staviš ‘Dobro jutro’, ispod će bit komentari: šta dobro jutro? ča pizdiš? i tako… Ja sam napravila more mojih karikatura, Oni su postali slavni… Niko mi nije ništa reka, osim nekih koji su rekli da - ne znan crtat. A to je minimalistički crtež u tri poteza. Ljudi koji ne poznaju umjetnost će reć da ne znan crtat. Ja san, ljudima koji nemaju pojma o umjetnosti - podvalila umjetnost. To je istina. Moji ‘Oni’ se sviđaju masama. Intelektualcima i nepismenima. To je uspjeh. To mi je najdraže. Ja strašno volim publiku. Volim nasmijane ljude. Govorili su mi na Akademiji: dosta je jednoga da takneš. Ma kojeg jednoga? Šta će mi jedan. Hoću sve. Hoću da se svi pronalaze u mojim karikaturama.

Radite sami, u tišini bez ikoga…

- Ja san solista. Je ne mogu s nikin radit. Jedino san sada radila s Veljkom Popovićem koji radi crtani film po knjizi ‘U malu je uša đava’. Ja san iscrtala likove. To je animacija. Ja sam nacrtala svoga didu i Veljko ga je pokrenija.

Hoće li i “Oni” na film?

- Neće. Oni funkcioniraju samo na papiru. Ne znam. Mislin da bi to povuklo na Andriju i Anđelku. Moraš stvarno bit majstor da ovaj haiku tekst preneseš u drugi medij. Radi se o samo jednom kliku: ako se nisi nasmija u roku od sekunde - ne valja. ‘U malu je uša đava’ će ić i u teatar. Bruna Bebić namjerava učinit predstavu.

Tko je dao naslov vašoj knjizi “U malu je uša đava”?

- Mosor, Milorad Bibić Mosor. Umra je bidan. Mosor je to nudija Seidu, Frakturi. Seid je tada imao firmu na početku, bili su mlada firma pa nije tija. Oprostila sam mu kad je sad ipak nanjušija… Sad će Fraktura najesen izdat novo, dopunjeno izdanje ‘U malu je uša đava’. Bit će i novih karikatura, ilustracija. Spreman i novu knjjigu koja će se, možda, zvat ‘Oni dva’ ili kako smislin naslov. To su opet duhovite pričice.

Duh, duhovitost daje snagu vašim crtežima i slikama.

- Eeee, je.

Imate kćer od deset godina. Issa se zove. Tko brine za nju?

- Naravno, ja i Igor. I dida i baba. A u siječnju nam dolazi Nastja. Lipo ime. Je?

Je. Likovna akademija vas je naučila…

- Ja sam bila najsretnija kad sam završila tu Likovnu akademiju, kad mi više niko nije smija reć šta da radim. Ali, bilo je dobro jer si moga svaki dan crtat - akt. To je pravo vježbalište. To je zanat. A onda dođeš u svoj atelje isprid praznog platna - i šta’š sad?

Mijenjaju li se On i Ona s vremenom?

- S vremenon je On posta sve veći, a Ona sve manja. To su Dugonja i Mala. Igor i ja.

Ona je bez ređipeta, a on u mudantama, netko pozvoni pa mu Ona kaže: ti otvori vrata, ja neman ređipet…

- E, to je tako u Splitu. Svi su Dalmatinci uvik goli po kući.

Je li opasno radit karikature? Charlie Hebdo…

- Ove moje su benigne skroz. Šta ću kad mene politika ne interesira. Nije to moja mudrost, nego jeman sriću.

Hoćete li doći živjeti u Zagreb?

- Nikako. Ja ne bi mogla kvart prominit, a kamoli grad. Nikad.

Likovni talent vam donosi pare?

- Uvik. Ja san uvik živila od slikarstva. Ali to mi nije motiv. Što više razmišljaš o parama manje dolaze. Što me manje briga, više me zovu. Što radiš iz srca - to te publika više osjeća. Umjetnici znaju podcjenjivat publiku pa kažu: oni to ne razume, nije tako. Sve oni razume, sto posto. Razumite?

Razumin.

- Ljudi su vjerojatno skužili da sam stvarno iskrena u tome šta radin. Kažu mojoj majci: a kako to tvoja mala sve to stavila u knjigu? Svoje djetinjstvo. Ja sam se ‘očitovala’ i napravila knjige. Nisan mogla više. Sve sam to ja u obje knjige. Ja nisan pisac, ja ne znam izmišljat. Ja cilo vrime vatam šta se dešava oko mene.

U knjizi “U malu je uša đava” jedna pričica se zove “Brod je govno”…

- To san ja napisala na komad papira kad sam išla na prvo putovanje van Splita, na Brač. Iman sačuvanu tu cedulju na kojoj piše Brod je govno. Napisala sam slovo B naopako, bila sam još dite, išli smo na daleko putovanje, iz Splita na Brač… Odvojili su me od babe i dide i vodili na otok. Mo’š mislit putovanja. Išli smo na sedam dana, ostali smo tri dana na Braču. Bilo je dosadno, predsezona. Bilo je jeftino, otvorija se hotel ‘Kaktus’.

Što je bračna sreća?

- Eto, to u knjizi. Nije to ono crvkutanje, to je suživot, tako ja to vidin.

Što je uopće sreća?

- Srića je - mir. A, ja sam uvik u - nemiru.

Sklad?

- Sklad s Braićem? Volimo se. Za moje slike Braić kaže - naše slike. Ja mu govorin: sve si dobija, dobija si posvetu na knjigu, sve je o tebi, šta’š više? Koji je veći dokaz jubavi? Sve je dobija.

Volite ga?

- Jesan. Puno. I on mene.

Drago mi je da pričate po spli’sku…

- Ja i ne znam drugačije govorit. I govorin istinu. Govorin kako je. Istinu. Znate onu kad je Arsen pita svoju mater: kako ti se čine moje pisme? A ona njemu govori: a, dobre su, ali Mišo e Mišo. Haaahahhahaaaahaaaa… Razumite?

Razumin.

(Idući intervju Dobroslava Silobrčića izlazi u subotu 19. rujna 2020.)

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
16. studeni 2024 01:11