Bilo je to 30. prosinca 1991., posljednje jutro u mom Zagrebu. Zaključao sam bravu dvaput, iako sam znao da se nikad neću vratiti...

Poslednja noć koju sam prespavao kod kuće bila je ona sa 29. na 30. decembar 1991. Nakon toga zanoćivao sam i osvanji­ vao na mnogim drugim mestima, od kojih bih barem jedno mogao, sa doživotno usađenom merom opreza, čak i da na­ zovem svojim domom, ali ne, nikada više nakon te noći ni­sam spavao kod kuće, nikada više uopšte nisam bio kod kuće, niti ću ikada više biti kod kuće, čak i kada bih otišao ponovo na to mesto, mesto na kojem je ona bila.

Mesto, zapravo, i dalje postoji: nije ga raznela granata, bomba, dinamit, kakav god eksploziv, taman posla, civilizo­vani smo ljudi, te kuće, zapravo zgrade, i dalje postojano ima na svetu, eno je baš tamo gde je uvek bila, na sada za­ pravo nepostojećoj adresi: Aleja Viktora Bubnja 3, XIII kat, stan broj 136, 41000 Zagreb. Prvi od tri ulaza u velikoj zgradi. Dva obična lifta, jedan teretni, po jedan od njih uvek u kvaru. Unutra jedna velika soba i dve manje, kuhinja, balkončić na kojem se vazda gnjezde golubovi, kockasta lođa idealna za to da je urbani varvari zastakljuju. Moja nije bila zastakljena, kroz nju je vazda pirkao neki dobar vetar, sa nje je pucao pogled na vasceli sivomodrozeleni Zagreb, tako često zamra­čivan te jeseni i zime, sav tako utonuo u mrak koji je bio i činjenica i metafora istovremeno, i u onu savsku maglu, ta­kođe opipljivu i takođe neprozirniju od ijedne mirnodopske magle kakva se ikada igde spustiti mogla. Zvono na ulaznim vratima radi, interfon takođe, i to ona stara mašina, mejd baj tamo­neka­trosložna­skraćenica iz Ljubljane, znate, ona ma­šina na kojoj ima dva povelika kockasta dugmeta, na jednom piše "vrata", a na drugom "govor". Broj telefona, ima i to, 677­477, kao jedna rimovana, nežna, možda nekad i gorkasta vremeplovska šifra, kao neki tajni broj koji može, kad sve za­ škripi, da sačuva svet, moj svet, da se baš sasvim ne rasprsne, zapravo, da se ne rastvori u sumnji u sopstveno postojanje. Jer kad od nečega ne preostane ništa, pre ili kasnije ćeš se za­pitati da li je ičega tamo i bilo. A Đavo samo i to čeka, znaš ti i zna on da je bilo, ali bi tvoj zaborav, tvoj poraz, značio da je ovaj svet za još jedan, ma koliko sitan i epohi beznačajan korak, bliži Njegovoj konačnoj vladavini, Carstvu Tame koja možda započinje baš time što će čovek zaboraviti ono što ga je stvorilo takvim kakav jeste.

Teofil Pančić

Damir Krajac/cropix/Cropix

Kuća je, dakle, i dalje na svom mestu, evo, prošao sam ne­ davno sasvim blizu nje, samo što više nije moja kuća, a da li je nekome drugome kuća, to već ne znam, a valjda ni ne želim znati. Da je nekome stan, to je sigurno, znam čak i kome, ili sam barem znao, ali to ne znači ništa, pa i meni je nešto stan, stanovi su zamenjivi, a kuća je jedna, pa je ima ili je nema, kao i tebe u njoj.

Osvanuo je, dakle, i taj 30. decembar godine Gospodnje 1991, otac i ja ustali smo rano, dug nas je i čudan put čekao, popili smo kafu, slušali radio, ćutali dok je zubato sunce rav­nodušno raslo negde nad nama. Kada je odbilo osmu uru, bacio sam još jedan pogled s lođe na onu arsenovsku "zelenu i modru vodu Zagreba", udahnuo duboko, obuo cipele. Iz­bauljali smo iz stana prteći kofere, izvadio sam ključ iz onog džepića u farmerkama koji je neko pametan smislio zato da se u njemu baš ključevi drže, jer za sve je drugo premali ili prevelik, stavio sam onaj pravi ključ iz svežnja u bravu i okre­nuo dva puta, onako kako sam uvek činio, pa tako i tada, kao da to stvarno sada ima neke veze, i kao kada bi se onaj koga po zimskome danu vode na pogubljenje mušičavo sekirao hoće li se usput možda prehladiti. Pa dobro, u svoju odbranu mogu reći da nisam baš znao da je baš taj moj ključ u baš toj bravi baš poslednji put, mada sam slutio da će biti baš tako. Ali, već je te duge jeseni bivalo tih srećno neostvarenih "po­ slednjih puta", pa je takav mogao biti i ovaj, ali eto nije, nego je ovaj put to bilo zaista poslednji put, zauvek i amin, i nikada više moga ključa iz moje ruke neće biti tamo, u toj bravi, pa taman da mrtvi ustanu i objavi se Carstvo Božje, jer ako čak i poveruješ da ljudi vaskrsavaju, za ključeve to kanda ipak ne važi, a još manje za sve ono što bi ti ključevi imali otključati, a čega više zapravo nema, pa je otuda i ključ kao takav, ključ koji je nadživeo svoju bravu, tek jedan samosvrhoviti pred­met, jedan odziv bez lozinke, rešenje bez zagonetke.

Dosta pre devet stigli smo na Autobusni kolodvor, pun vojnika i baba, baba i još vojnika, i ukrcali se u autobus koji je vozio u Sarajevo, mada mi u Sarajevo nismo išli, no do prve dostupne kasabe tada još mirne Bosne, a ta je prva bila Bosanski Šamac, u kojem smo imali uhvatiti autobus koji vozi ovamo, pravo ka gradu šćućurenom pod Tvrđavom, kao velikom nečijom lođom sa koje se vidi cela varoš, sa nje­nom zelenom i modrom dunavskom vodom. A put je trajao dugo i još duže, ne možeš verovati koliko dugo ume da traje put u ratu, jer rat je razmaženo i zahtevno čeljade, on ište mnogo slobodnoga prostora i ne trpi konkurenciju, pa tako ni mi nismo mogli ići pravo, autoputem, nego smo beskraj­no zaobilazili Podravskom magistralom načičkanom selima i palankama, pa kroz zapadnu i istočnu Slavoniju, sve okolo i na prstima, da ne smetamo ratu, da ga nečim ne uznemirimo. A on bi se gdegde potmulo oglasio, čas levo čas desno od nas, čas od Slatine ili Pakraca, čas od Osijeka ili Vinkovaca. I mno­go sati kasnije, došli smo na granicu koja to do nedavno nije ni bila, samo je na brzinu postavljeni kontejner sa hrvatskim grbom govorio da smo došli u jedan limbo, manje između Hrvatske i Bosne, a više između rata i mira, pa nam je sada sa­slušati presudu, hoćemo li biti udostojeni milosti slobodnog prelaza u možda ne više, ali bezbeli lakše agregatno stanje ljudskosti, ono koje te čeka tamo gde se ne puca, a što je – neopozivo ćeš shvatiti tada, ako pre počem nisi znao – kriterijum nad kriterijumima za dobar ljudski život.

Ali Đavo nikako ne spava, u ratu naročito, a moja sveže izdata beogradska lična karta nije bila osobita preporuka unutar geografije rata, kao ni očeva donedavna vojna karijera, i tako nas je skinulo sa autobusa, posle kojeg minuta mahnulo vozaču da vozi dalje bez nas, oni koji su ostali u autobusu zadovoljno su kanda odahnuli što nisu među Skinutima, a nas smo dvojica stajali na onoj decembarskoj ledini, okruženi suzdržano ljubaznim i tek impolicitno ledeno­pretećim maskirnim momcima, koji su dugo i još duže izvodili igru identifikovanja i prepoznava­nja, pa zvali pretpostavljene, pa Slavonski Brod, pa Zagreb, da se vidi kakve su im se to ribe u mrežu upecale, jesu li opa­sne, jesu li jestive, jesu li možda pogodne za kakvu razmenu dvonožnih ratnih dobara, ili šta već. Nekoliko desetaka me­tara dalje počinjala je ružnjikava, metalna konstrukcija mosta nad Savom, mosta između Šamca jednog i Šamca drugog, između jedne i druge nesrećne zemlje, između rata sa leve obale koji je polako zamirao i mira sa desne obale, koji je takođe polako zamirao, ali to još o sebi možda nije znao. I taj je most zapravo bio nekakav ključ između jednog i drugog sveta, a ja sam gledao u njega kao u nekakav ulaz u pećinu s blagom, sve se jače bojeći da ću zauvek ostati na ovoj strani, da će me razdvojiti od oca, da će ga možda mučiti, ko zna zašto, hja, kao da je ratu i njegovim ljudima potreban neki stvaran razlog da nekoga muče? I trajalo je to ne znaš ni sam koliko, moj je mantil – setio sam se prekasno – već uvelike jezdio za Sarajevo, a mi smo stajali usred panonskog Apsur­distana kao dva gola, nemoćna idiota, čekajući Sudbinu da učini što joj je volja. Na koncu se sudbina smilovala, neko je nekome negde rekao da smo košer, da sve ovo može i bez nas, i mi smo prešli na drugu stranu, svetlima navodno tamnoga vilajeta, pa seli da se najedemo najslađih ćevapa koje je iko ikada igde ispekao, onih kakve jedu ljudi iznova rođeni, ljudi laki kao vazduh koji požudno udišu, pa još malo lakši, samo što ne polete.

Teofil Pančić

Tomislav Kristo/Cropix

A posle smo stali negde u mraku kraj druma i čekali, čeka­li, dok se nije po nasutom šljunku do nas dokotrljalo veliko vozilo NS registarskih oznaka, progutalo nas gotovo bez za­ustavljanja pa nas vozilo dugo i još duže, kroz Orašje, Brčko, Bijeljinu, Mitrovicu, Rumu, pa nas stalo spuštati sa Iriškog Venca dok nismo sa kameničke panorame ugledali svetla No­voga Sada, pa se bulevarom koji ga račva na dva dela dovukli do stanice, a na stanici vojnici i babe, pa babe i još vojnika, ali ko mari, otac i ja smo pozvonili na vratima stana moje tetke, a njegove sestre, tu, na bulevaru koji je tada još nosio ime 23. oktobra, dana kada je neko nekoga oslobodio od rata, na još jednom od bitnih bulevara mog života, pa smo onda dugo pričali, pa smo polegali, a ja sam u onom polumraku razbla­ženom uličnim svetlima i farovima automobila dugo gledao u plafon, osećajući negde da je ovo moja prva prava noć izvan kuće, prva u naizgled beskrajnom nizu koji će uslediti. Mada mi je taj stan u kojem sam zanoćio, kao i sve i svi u njemu, bio predobro poznat i drag, kao uostalom i grad nad kojim taj stan lebdi, ali to je nešto drugo, da, taj grad je moj, ali kuća ipak nije, kuća je ostala negde na Onoj Strani, i više se nikada neće vratiti odande, čak ni kada Strane ponovo budu samo obične strane sveta.

A "šta je bilo posle"? Ništa, posle je bio ostatak života, tro­šen isprva u vrlo skromnim udisajima. Onaj ključ kojim sam predostrožno dva puta zaključao bravu Kuće i dalje je stajao u mome džepu, ta metalna stvar nazubljena tako da otklju­čava samo jednu bravu na svetu, onu Pravu, mada te brave za njega i za mene više nije bilo, kao da se preselila na ahiret, ili već negde gde nema ni ključa ni njegovog vlasnika. A ne mogu da se setim, grešna mi duša, kako je to na kraju s njim tačno bilo, koliko je dugo bio u tom džepu, dok ga nisam degradirao premeštajem u neki manje istaknut džep, čime je postao Ključ U Penziji, doduše vazda spreman da iznova proradi ako zatreba. Ali nije zatrebalo jer više zatrebati nije moglo, i jednom je došao i taj trenutak – posle godinu? po­sle dve? možda i tri? – kada sam, u nekoj promeni pantalona i njihovog inventara, ostavio ključ na nekom stolu, ko zna gde i kom, i tako je ključ bespovratno završio svoju jedinu misiju na Zemlji. Bila je to svakako moja predaja, priznanje jednog poraza, kao da sam podigao obe ruke i rekao: okej, više nikada neću spavati kod kuće, znam to, i čemu se praviti da je drugačije? Ključ pripada pobedniku, a pobednik ovakvih mečeva nije čovek, nijedan i nikada, nego Onaj koji se čove­ku ruga zarad njegove ranjivosti i slabosti, jedinog ljudskog kapitala. I tu se ova priča okončava, uz naravoučenije, makar da se zadovolji forma: nije strašno izgubiti ključ; strašno je izgubiti bravu za njega.