Židovka zbog vica završila u komunističkom logoru

Ju­go­sla­vi­ja je osvo­ji­la pr­vo mje­sto na svjet­skom saj­mu cvi­je­ća, a zna­te li zašto: jer je uzgo­ji­la be­lu lju­bi­či­cu od sto ki­la. Zbog tog, mno­gi će da­nas re­ći ne­du­žnog vi­ca o ne­ka­dašnjem ju­go­sla­ven­skom pred­sje­dni­ku Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, ispri­ča­nom me­đu ko­le­ga­ma, ta­da 22-go­dišnja be­o­grad­ska no­vi­nar­ka ži­dov­skog po­dri­je­tla Jen­nie Le­bel osu­đe­na je 1949. go­di­ne na “dvo­i­po­go­dišnje fe­ri­je o dr­ža­vnom trošku na Go­lom oto­ku“.



Na­kon po­la sto­lje­ća šutnje o po­sto­ja­nju tog žen­skog gu­la­ga o nje­mu je pro­go­vo­ri­la u do­ku­men­tar­cu ko­ji su u pro­du­kci­ji Ava­la fil­ma 1989. go­di­ne za­je­dni­čki sni­mi­li knji­že­vnik Da­ni­lo Kiš i obli­ko­va­telj fil­ma Ale­ksan­dar Man­dić, opo­vr­gnuvši tvr­dnje da na Go­lom oto­ku ni­je bi­lo že­na.  Film je u Hr­vat­skoj pr­vi put pri­ka­zan na ovo­tje­dnoj me­đu­na­ro­dnoj kon­fe­ren­ci­ji Ži­do­vi na Isto­čnoj oba­li Ja­dra­na u or­ga­ni­za­ci­ji du­bro­va­čkog Cen­tra za me­di­te­ran­ske stu­di­je, u či­jem je ra­du su­dje­lo­va­la i da­nas 81- go­dišnja izra­el­ska spi­sa­te­lji­ca i po­vje­sni­čar­ka Jen­nie Le­bel. - Uz teški fi­zi­čki rad i mal­tre­ti­ra­nja naj­te­že mi je bi­lo po­dno­si­ti žeđ, jer je naj­pri­je tre­ba­lo izgra­di­ti ci­ster­nu iz ko­je smo ka­sni­je do­bi­va­li čašu vo­de dne­vno.





Ljeti sunce, zimi bura

Dru­ga stra­na oto­ka, na ko­joj su bi­li smješte­ni muškar­ci, na­la­zi­la se u za­lje­vu i uvje­ti su bi­li po­dnošlji­vi­ji ne­go na našoj, gdje ni­je bi­lo ni­če­ga osim ka­me­na, i ne­u­mo­lji­vog sun­ca lje­ti, a zi­mi ja­kih vje­tro­va ko­ji su pu­ha­li s Ve­le­bi­ta.



Mi­slim da ni­gdje, pa ni u ta­dašnjem So­vjet­skom Sa­ve­zu, ni­je bi­lo sli­čnog lo­go­ra, po­sve odvo­je­nog od svi­je­ta - pri­sje­ća se Jen­nie, ko­joj na­kon na­ci­sti­čkih lo­go­ra u Dru­gom svjet­skom ra­tu to ni­je bi­lo pr­vo lo­go­raško isku­stvo. Adre­sa na ko­joj se u tim go­di­na­ma vo­di­la gla­si­la je na Voj­nu poštu 24 - Be­o­grad, ia­ko je bi­la ti­su­ću ki­lo­me­ta­ra uda­lje­na od gra­da u ko­je­mu je ži­vje­la i odra­sta­la.



Dje­voj­ka iz ugle­dne ži­dov­ske, gra­đan­ske obi­te­lji Le­bel s be­o­grad­skom adre­som, ko­joj su u sre­tni­jim da­ni­ma otac Le­on i maj­ka Ana omo­gu­ći­li izvr­sno obra­zo­va­nje, na­kon strašnih go­di­na pro­ve­de­nih u pro­gon­stvu i nje­ma­čkim lo­go­ri­ma, bi­la je me­đu pr­vom sku­pi­nom po­sli­je­ra­tnih mla­dih no­vi­na­ra ko­ji su pu­tem na­tje­ča­ja pri­mlje­ni u be­o­grad­sku Po­li­ti­ku. Ia­ko, ka­že Jen­nie, ni­je bi­la u Par­ti­ji, zbog zna­nja če­ti­ri­ju stra­nih je­zi­ka, me­đu ko­ji­ma i fran­cu­skog, te je 1949. tre­ba­la po­sta­ti do­pi­sni­com tog li­sta iz Pa­ri­za.



- Ni­sam zna­la da na to mje­sto pi­ki­ra moj ko­le­ga ko­ji mi je vic ispri­čao, a ko­ji me je, ka­da sam ga po­tom pre­pri­ča­la u istoj re­da­kci­ji, pri­ja­vio Udbi. On je otišao u Pa­riz, a ja sam ‘zbog kle­ve­te pro­tiv dr­ža­ve i naroda’, ka­ko je mo­je ‘djelo’ kva­li­fi­ci­ra­no, iz be­o­grad­ske sre­dišnji­ce Udbe, tzv. Gla­vnja­če, naj­pri­je de­por­ti­ra­na u Ram­ski rit, po­tom u Za­be­lu kod Po­ža­rev­ca, a za­tim do Ba­kra oda­kle sam bro­dom Pu­nat naj­pri­je bi­la pre­ba­če­na do Sv. Gr­gu­ra, a za­tim na Go­li otok - pri­ča o tim teškim da­ni­ma ne­ka­dašnja za­to­če­ni­ca.



Svrstavali su je u ‘bandu’


Ia­ko se de­se­tlje­ći­ma o to­me šutje­lo, na Go­lom je oto­ku u nje­zi­no vri­je­me, pri­sje­ća se naša su­go­vor­ni­ca, uvi­jek bi­lo izme­đu tri­sto i pet­sto že­na, ko­je su sti­za­le bro­dom iz Ba­kra, ve­za­ne je­dna za dru­gu. Pr­voj sku­pi­ni lo­go­rašica, me­đu ko­jom je i sa­ma bi­la, u tom je su­ro­vom oko­lišu tre­ba­lo naj­pri­je izgra­di­ti upra­vne zgra­de, ba­ra­ke za za­to­če­ni­ce i ci­ster­ne za vo­du, da bi se stvo­ri­li bi­lo ka­kvi uvje­ti za pre­ži­vlja­va­nje. Admi­ni­stra­ti­vna pri­nu­dna mje­ra društve­no ko­ri­snog ra­da s lišenjem slo­bo­de, ka­ko se u to do­ba ta­kva ka­zna na­zi­va­la, bi­la je vr­lo ela­sti­čna i vre­men­ski se mo­gla pro­du­lji­va­ti pa je Jen­nie na Go­lom oto­ku pro­ve­la dvi­je i pol go­di­ne.



Da je na Go­lom oto­ku, pri­sje­ća se da­našnja spi­sa­te­lji­ca i po­vje­sni­čar­ka, još ne­ko vri­je­me osta­la ne­u­mo­lji­va ko­me­sar­ka, iz­vje­sna Ma­ri­ja iz Spli­ta, ko­ju je po­tom za­mi­je­ni­la nešto bla­ža Hil­da, uvje­re­na je da se s nje­ga ne bi vra­ti­la ži­va. Za­tvo­re­ni­ce su, na­i­me, bi­le po­di­je­lje­ne u tri sku­pi­ne: po­ma­lo po­vlašte­nu bri­ga­du ko­joj je uvi­jek pri­pa­da­lo više hra­ne i bo­lja odje­ća, a či­ni­le su je i za­to­če­ni­ce pred odla­zak s oto­ka, za­tim obi­čne za­to­če­ni­ce i tzv. ban­du ko­ja je za dvo­stru­ko te­ži rad i više mal­tre­ti­ra­nja do­bi­va­la po­la por­ci­je je­la. A, Jen­nie su do sa­mog kra­ja lo­go­ro­va­nja ubra­ja­li me­đu ban­du.



Zauvijek obilježena

- Dio mo­je obi­te­lji ko­ji je pre­ži­vio na­ci­sti­čke pro­go­ne ni­je znao gdje sam, jer smo s Go­log oto­ka ima­li pra­vo sa­mo je­dnom mje­se­čno na­pi­sa­ti dva­de­set stro­go kon­tro­li­ra­nih i pro­vje­ra­va­nih ri­je­či. Ocu sam ipak da­la do zna­nja što se do­ga­đa ka­da sam mu na­pi­sa­la da mi je ta­ko do­bro da bi mi bo­lje mo­glo bi­ti sa­mo u maj­či­nom na­ru­čju - ka­že Jen­nie či­ja je maj­ka u na­ci­sti­čkim pro­go­ni­ma mu­čki ubi­je­na. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, u društvu svog ko­le­ge, pje­sni­ka An­te Ze­mlja­ra, ta­ko­đer “go­lo­o­to­ča­na“, po­sje­ti­la je taj otok i na nje­mu pro­našla do­bro oču­va­nu ci­ster­nu za vo­du, ko­ju je sa­ma sa­gra­di­la od ka­me­na ko­ji je sva­ko­dne­vno isko­pa­va­la i obra­đi­va­la.



Ni ko­na­čni po­vra­tak u Be­o­grad ni­je bio ugo­dan jer su je svi izbje­ga­va­li. Ne­ki kao po­li­ti­čki obi­lje­že­nu da im dru­že­nje s njom ne bi stva­ra­lo pro­ble­me, a dru­gi, što joj je po­se­bno teško pa­da­lo, zbog stra­ha da se ni­je pri­klo­ni­la Udbi jer je na­kon teških mu­če­nja ko­ja su za­tvo­re­ni­ci pro­la­zi­li bi­lo i to­ga. Na svo­je no­vi­nar­sko mje­sto ni­je se mo­gla vra­ti­ti, a ka­da je za­mo­li­la ure­dni­ke da joj ustu­pe mje­sto či­sta­či­ce, odbi­je­na je s objašnje­njem da je “go­ra od ra­tnog zlo­čin­ca i da ta­kvi­ma ne­ma mje­sta u Po­li­ti­ci”.



Na­vi­knu­ta na sve i svašta, sva­kih se po­la go­di­na obra­ća­la ta­dašnjim vla­sti­ma s mol­bom da joj do­pu­ste odla­zak u ino­zem­stvo dok ko­na­čno u ruj­nu 1954. go­di­ne ni­je sti­gla u Izra­el, gdje i da­nas ži­vi.



- Ima je­dna uzre­či­ca ko­ja ka­že da se nešto ra­di za gušu, a nešto za dušu. Ta­ko sam i ja, na­kon do­la­ska u Izra­el, upi­sa­la ško­lu ra­di­o­fo­ni­je na ko­joj sam de­vet go­di­na ka­sni­je po­sta­la upra­vi­te­lji­com i to mi­je bio po­sao od ko­je­ga sam ži­vje­la, a ‘za dušu’ sam pi­sa­la knji­ge i ba­vi­la se pro­ču­va­njem po­vi­je­sti - ka­že au­to­ri­ca broj­nih dje­la. Me­đu nji­ma je i au­to­bi­o­gra­fi­ja, odno­sno knji­ga sje­ća­nja i za­bo­ra­va ko­ja obu­hva­ća da­ne nje­zi­na dje­tinj­stva i ra­ne mla­do­sti, ko­ja je pod na­zi­vom “Odje­dnom dru­kči­ja, odje­dnom dru­ga” ti­ska­na ove go­di­ne u izda­nju be­o­grad­ske Či­go­ja štam­pe.





Iako se desetljećima o tome šutjelo, na Golom je otoku, oko 1950. godine, uvijek bilo između tristo i petsto žena, koje su stizale brodom iz Bakra, vezane jedna za drugu. Lebel je bila u prvoj skupini logora­šica, kojoj je bilo najteže jer su gradile upravnu zgradu, barake i cisternu.



Na zidovima dvije parole stoje kao svjedoci vremena. ‘Živio drug Tito’, što su logoraši bili prisiljeni ispisivati, i ‘Svršeno je’, što je poruka napisana nakon zatvaranja 1989.





   
Sretna nova 1950.

  Dvije parole





Autobiografija

- Po­sta­vlja­lo mi se pi­ta­nje tre­ba li uo­pće ovje­ko­ve­či­ti ili za­bo­ra­vi­ti sje­ća­nja? Ako tvr­do­gla­vo bu­dem odbi­ja­la ispri­ča­ti ono što mi se do­go­di­lo i do­ga­đa­lo, zašto ne­lju­di ne bi ima­li pra­vo ne­gi­ra­ti sve što sam opi­sa­la, ne­gi­ra­ti sve što sam do­ži­vje­la i opi­sa­la, ja i me­ni sli­čni. U sva­kom slu­ča­ju go­to­vo ništa ni­sam za­bo­ra­vi­la, čak ni ono što bo­li i gdje bi­lo ka­kva te­ra­pi­ja, pa i au­to­te­ra­pi­ja sla­bo po­ma­že. A smi­ru­je li pi­sa­nje du­ho­ve? O, ne, pi­sa­nje ne sa­mo što ne smi­ru­je du­ho­ve već naj­češće bu­di iz du­bo­kog sna đa­vo­le - pre­ni­je­la nam je au­to­ri­ca po­ne­ku re­če­ni­cu iz pre­dgo­vo­ra au­to­bi­o­gra­fi­je ko­ju je pi­sa­la u svom sta­nu pre­pu­nom knji­ga u Tel Avi­vu.



U toj su knji­zi, na­pi­sa­noj bri­tko i za­ni­mlji­vo, oži­vje­la spi­sa­te­lji­či­na sje­ća­nja iz naj­ra­ni­je do­bi i be­zbri­žnog odra­sta­nja s bra­tom Ale­ksan­drom Sašom i dru­že­nja s pri­ja­te­lji­com Do­bri­lom Jo­va­no­vić ko­ju su od mi­lja zva­li Do­li. Ško­lu pam­ti po to­me što ni­je vo­lje­la ma­te­ma­ti­ku, ali je bi­la ja­ko do­bra u knji­že­vno­sti, je­zi­ci­ma, po­vi­je­sti i svim osta­lim na­sta­vnim pre­dme­ti­ma. Sre­tni da­ni pre­pu­sti­li su 1940. mje­sto ve­li­kim bri­ga­ma, ka­da je kao ško­lar­ka pr­vi put ču­la izraz “nu­me­rus cla­u­sus“, iza ko­jeg je sta­ja­la odre­dba o ogra­ni­če­nju bro­ja ži­dov­ske dje­ce ko­ja se mo­gu upi­sa­ti na pr­ve go­di­ne viših, sre­dnjih, uči­telj­skih i dru­gih stru­čnih ško­la kao i vi­so­kih ško­la u ran­gu fa­kul­te­ta.



Odlazak u geto

- Ono što je mo­ju ma­mu naj­više bo­lje­lo bi­la je mu­čna tišina naših su­sje­da i pri­ja­te­lja, od ko­jih se ni­tko ni­je usu­dio pro­te­sti­ra­ti ili se ogra­di­ti od odlu­ka te i ta­kve vr­ste - sje­ća se Jen­nie i do­da­je ka­ko su čak i no­vi­ne pre­ni­je­le Nu­me­rus cla­u­sus bez ko­men­ta­ra.



Da to ni­je bio je­di­ni za­kon ko­ji je otvo­rio put ka­sni­jim pro­go­ni­ma Ži­do­va i na tlu ta­dašnje Ju­go­sla­vi­je, br­zo se uvje­ri­la, ka­da su se ru­žni do­ga­đa­ji po­če­li smje­nji­va­ti ve­li­kom br­zi­nom. Mno­gi su ne­du­go po­tom na­sto­ja­li izbje­ći zlu su­dbi­nu za­mje­nom iden­ti­te­ta i bi­je­gom pre­ko gra­ni­ce. Kao svje­do­ki­nja pri­sje­ti­la se u au­to­bi­o­gra­fi­ji i pu­ča u ožuj­ku 1941., bom­bar­di­ra­nja Be­o­gra­da 6. tra­vnja iste go­di­ne i nje­ma­čke oku­pa­ci­je gra­da u ko­je­mu je s obi­te­lji ži­vje­la.



- Ži­do­vi su bi­li otpušte­ni sa svih ra­dnih mje­sta, izba­če­ni iz pro­fe­si­o­nal­nih or­ga­ni­za­ci­ja, bi­la im je za­bra­nje­na vo­žnja tram­va­jem, odu­ze­ti su im ra­di­o­a­pa­ra­ti, te­le­fo­ni i osta­li elek­tri­čni ure­đa­ji - pod­sje­ća su­di­o­ni­ca svih tih zbi­va­nja. Usli­je­di­lo je oče­vo za­ro­blje­ništvu u nje­ma­čkom lo­go­ru, pa pri­nu­dni rad za sve čla­no­ve obi­te­lji ko­ji su za nje­ga bi­li spo­so­bni, a za­tim ci­je­li niz loših do­ga­đa­nja ko­ji­ma, či­ni­lo se, ni­je bi­lo kra­ja. Za­dnja ve­čer s maj­kom pred Jen­ni­en ne­že­lje­ni odla­zak u ge­to, a za­tim du­gi da­ni i no­ći u do­mu nje­zi­ne po­zna­ni­ce u Nišu, gdje se po­du­lje vri­je­me pred­sta­vlja­la kao Jo­van­ka La­zić iz Som­bo­ra, ia­ko u tom voj­vo­đan­skom gra­du ni­ka­da ni­je bi­la.



- U dio ulo­ge izbje­gli­ce iz Som­bo­ra spa­dao je i moj ‘lalinski’ izgo­vor. Vje­ro­ja­tno sam u to­me i ma­lo pre­tje­ri­va­la, što je iza­zi­va­lo smi­jeh kod mo­jih no­vih pri­ja­te­lja - šali se na svoj ra­čun Jen­nie, ko­ja je na man­sar­di do­ma svo­je pri­ja­te­lji­ce ti­ska­la i ra­tni ma­te­ri­jal pro­tiv oku­pa­to­ra. Usli­je­di­la je izda­ja je­dnog od nje­zi­nih no­vih zna­na­ca i de­por­ta­ci­ja do lo­go­ra u Ma­ri­bo­ru, ko­ji su nje­ma­čke vla­sti pre­i­me­no­va­le u Ma­ri­burg, a ko­ji joj je bio tek pr­va sta­ni­ca pre­ma dalj­njim lo­go­ri­ma u Nje­ma­čkoj.



Dolazak u Berlin

- Sa­zna­la sam da je to po­mo­ćni ae­ro­drom za po­prav­ke avi­o­na i nji­ho­vih di­je­lo­va ‘Feuerwerksantalt’. Me­đu lo­go­rašima je bi­lo i onih ko­ji su ra­di­li teške po­slo­ve, ugla­vnom su to bi­le Po­lja­ki­nje i Ru­ski­nje, me­đu ko­ji­ma sam se i ja našla pod ‘posuđenim’ ime­nom Jo­van­ke La­zić. U je­dnoj ve­li­koj ha­li ra­di­le smo na go­le­mim, ve­o­ma teškim ko­lu­to­vi­ma te­le­fon­skih ili elek­tri­čnih ka­be­la - spo­mi­nje Jen­nie Le­bel i do­da­je ka­ko pri ozlje­da­ma ko­je su se do­ga­đa­le ni­je bi­lo li­je­čni­čkih in­ter­ven­ci­ja. U lo­go­ru je, stje­ca­jem okol­no­sti, po­sta­la i po­ro­di­lja, dok u fur­go­ni­ma ni­je pro­sli­je­đe­na da­lje u Nje­ma­čku, sve do Ber­li­na.



- Mo­ja je gru­pa na­kon du­ge vo­žnje sti­gla u ne­ki ve­li­ki po­rušeni grad, za ko­ji sam po­sli­je sa­zna­la da je Ber­lin, a čim smo sti­gli, po­čeo je zra­čni na­pad. Po­sli­je tog ‘vru­ćeg dočeka’, pri­ča naša su­go­vor­ni­ca, go­to­vo da ni­je bi­lo ve­če­ri bez bom­bar­di­ra­nja. U tom se grad­skom lo­go­ru ra­di­lo po je­da­na­est sa­ti dne­vno, no bi­lo je, ka­že, teško ali ipak po­dnošlji­vo. U Ber­li­nu je sa­zna­la i za ne­u­spje­li po­kušaj aten­ta­ta na Hi­tle­ra dva-tri mje­se­ca ra­ni­je, ko­ji su or­ga­ni­zi­ra­li nje­ma­čki ča­sni­ci, što joj je uli­lo no­vu na­du da se bli­ži kraj nje­zi­nim ja­di­ma. Da­ni su pro­la­zi­li dok u lo­gor ni­su ušli nje­ma­čki voj­ni­ci tra­že­ći oru­žje, za či­je po­sto­ja­nje ni­je zna­la, a na­kon nje­zi­ne gla­sne po­bu­ne zbog pre­tre­sa odve­li su je u ber­lin­ski Ge­sta­po za­tvor.



Stra­ža­ri su u toj ozlo­glašenoj ka­zni­o­ni­ci, sje­ća se, bi­li okru­tni i za­tvo­re­ni­ci su ih u me­đu­so­bnim ra­zgo­vo­ri­ma di­je­li­li u tri ka­te­go­ri­je, od ko­jih su naj­go­re bi­le SS že­ne, po­se­bno iz­vje­sna Frau Wachmeisterin Mul­ler. Nje­zin je “spe­ci­ja­li­tet“ bi­lo uda­ra­nje za­to­če­ni­ca teškom ram­pom po gla­vi i smi­ja­nje iz sveg gla­sa dok bi one­svi­ješte­ne pa­da­le na pod.



Najgori su bili Rusi

Po okru­tno­sti su bi­li po­zna­ti i Ru­si u nje­ma­čkim uni­for­ma­ma iz ar­mi­je ge­ne­ra­la Vla­so­va, a ne­ki su od njih drškom pišto­lja uda­ra­li za­tvo­re­ni­ke u gla­vu, dok im se ne bi pro­suo mo­zak. Ka­te­go­ri­ja sa­sta­vlje­na od nje­ma­čkih SA-stra­ža­ra, pri­po­vi­je­da Jen­nie, bi­la je ipak po­dnošlji­vi­ja.



Sje­ća se i ju­tra ka­da se pro­bu­di­la po­tpu­no odu­ze­ta, ne mo­gavši po­kre­nu­ti ru­ke ni no­ge, a da ne­vo­lja bu­de ve­ća, stra­žar je bio iz­vje­sni Ju­rjev, ko­je­mu je tre­ba­la ra­por­ti­ra­ti ko­li­ko je u će­li­ji za­tvo­re­ni­ca.



- Ka­da sam mu re­kla da sam ne­po­mi­čna i bo­le­sna, sve je za­tvo­re­ni­ke odgur­nuo i prišao mi ur­la­ju­ći da usta­nem. Vi­dje­la sam da va­di pištolj i već sam bi­la si­gur­na da će mi pro­su­ti mo­zak. Za­tvo­ri­la sam oči ali - uda­rac ni­je usli­je­dio. Bi­la sam izne­na­đe­na ka­da sam vi­dje­la da ru­ku Ju­rje­va dr­ži šaka nje­ma­čkog ča­sni­ka ko­ji je slu­čaj­no taj tre­nu­tak sti­gao i vi­dio što se do­ga­đa. Obja­snio mi je da ni­sam obo­lje­la od dje­čje pa­ra­li­ze, ka­ko sam mi­sli­la, ne­go tzv. be­to­ni­ti­sa ko­ji se ja­vlja usli­jed le­ža­nja na hla­dnom be­to­nu. Taj je ča­snik, ka­ko sam do­zna­la, bio stu­dent me­di­ci­ne, ko­ji je na­kon ra­nja­va­nja na fron­ti do­di­je­ljen Ge­sta­pou i za­hval­na sam što mi je spa­sio ži­vot ia­ko mu na­ža­lost ne znam ime - pri­sje­ća se Jen­nie Le­bel. No, mno­gih dru­gih uda­ra­ca, ba­ti­na­nja i ra­zli­či­tih ozlje­da u tim i go­di­na­ma ko­je su usli­je­di­le ni­je bi­la pošte­đe­na.



Povratak u Beograd

Ti­je­kom zra­čnih na­pa­da stra­ža­ri su sa­mo pro­vje­ra­va­li je­su li sva vra­ta će­li­ja do­bro za­tvo­re­na i po­tom odla­zi­li u za­klon. Do za­tvo­re­ni­ka su izva­na do­pi­ra­le sa­mo de­to­na­ci­je, a s obzi­rom na to da su bi­li odvo­je­ni od svi­je­ta, ni­su zna­li ništa o ra­tnoj si­tu­a­ci­ji i bli­ži li se uo­pće kraj ra­tu. Me­đu za­to­če­ni­ci­ma bi­la je i je­dna Fran­cu­ski­nja Edit, ne­ka­dašnja oper­na pje­va­či­ca, s ko­jom su za­to­če­ni­ce  ti­ho pje­va­le u svo­jim će­li­ja­ma da bi otje­ra­le teške mi­sli i tu­gu ko­ja ih pra­ti­la.



Na­kon svih pro­go­na u svi­bnju 1945. go­di­ne Jen­nie Le­bel sti­gla je ko­na­čno na pe­ron be­o­grad­ske že­lje­zni­čke sta­ni­ce, s ko­je je če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je pošla u ne­po­zna­to. No, ne­u­go­dnim izne­ne­đa­nji­ma ni­je bi­lo kra­ja. - Mo­ja ko­le­gi­ca Da­na i ja sti­gle smo iscr­plje­ne, pr­lja­ve, gla­dne i bez di­na­ra u dže­pu, a na­kon što smo ušle u tram­vaj, kon­du­kter je za­hti­je­vao da pla­ti­mo kar­tu - sje­ća se Jen­nie i ta­kvih po­je­di­no­sti. Ka­da su mu, pri­po­vi­je­da, odgo­vo­ri­le da ne­ma­ju nov­ca jer se vra­ća­ju iz lo­go­ra u Nje­ma­čkoj, kon­du­kter ih je istje­rao iz tram­va­ja, pa su put do ku­će na­sta­vi­le pješice.



Sveti Grgur, pa Goli otok


Nje­zin otac i brat pre­ži­vje­li su pro­go­ne, a Jen­nie je u da­ni­ma na­kon po­vra­tka u Be­o­grad na­sta­vi­la na­sil­no pre­ki­nu­to ško­lo­va­nje u Gi­mna­zi­ji za ra­tom ome­te­ne uče­ni­ke, po­zna­ti­joj kao Par­ti­zan­skoj gi­mna­zi­ji. Ta­ko je do­bi­la pri­li­ku na­do­kna­di­ti izgu­blje­no, una­toč to­me što ni­je bi­la sko­jev­ka i ni­je ima­la “ka­ra­kte­ri­sti­ke“ ko­je su se tra­ži­le i za obra­zo­va­nje i za bi­lo ka­kvo za­po­sle­nje. No, po­stu­pno su se stva­ri mi­je­nja­le na­bo­lje, pa je po­sli­je odre­đe­nog vre­me­na čak pri­mlje­na u re­do­ve no­vi­na­ra Po­li­ti­ke. Sve do vi­ca o lju­bi­či­ci bi­je­loj, po ko­joj je na­zva­la i je­dnu od svo­jih knji­ga sje­ća­nja na te da­ne i onih ko­ji su usli­je­di­li.



- Ia­ko sam prošla nje­ma­čke lo­go­re i sva­ko­ja­ke ra­tne stra­ho­te, isku­stvo Go­log oto­ka bi­lo mi je me­đu naj­te­ži­ma. Za­to­če­ni­ce su ugla­vnom bi­le mla­de že­ne u do­bi od 18 do 30 go­di­ne, naj­češće in­te­le­ktu­al­ke, ko­je su kao i ja sva­ko­dne­vno va­di­le ka­men i obli­ko­va­le ga, ko­pa­le ci­ster­ne i ka­na­le te izgla­dnje­le i iscr­plje­ne že­đu ra­di­le stra­ho­vi­to teške fi­zi­čke po­slo­ve - pri­po­vi­je­da Jen­nie i do­da­je ka­ko pam­ti i mal­tre­ti­ra­nja me­đu sa­mim za­to­če­ni­ca­ma.



Vje­tar s Ve­le­bi­ta bio im je ne­sklon kao i okol­no­sti, pa je ne­ri­je­tko no­sio ba­ra­ke ko­je su str­plji­vo i du­go gra­di­le. Uvje­ti na Sve­tom Gr­gu­ru, na ko­je­mu je pret­ho­dno pro­ve­la dio za­to­če­ništva, pri­sje­ća se, ipak su bi­li zna­tno po­dnošlji­vi­ji od onih na Go­lom oto­ku.



Pu­no go­di­na ka­sni­je, 1986., u Izra­e­lu se su­sre­la s po­zna­tim pi­scem iz svo­je do­mo­vi­ne ko­ju je na­kon ra­ta na­pu­sti­la - Da­ni­lom Kišem, a ko­ji je za pla­ni­ra­ni do­ku­men­tar­ni film pri­pre­mao in­ter­vjue sa že­na­ma ko­je su pre­ži­vje­le lo­gor Sv. Gr­gur. Me­đu nji­ma bi­la je i nje­zi­na do­bra zna­ni­ca Eva Pa­nić-Na­hir, ko­ja je Kišu spo­me­nu­la da je Jen­nie Le­bel bi­la za­to­če­na na Go­lom oto­ku. Knji­že­vnik je bio ite­ka­ko izne­na­đen, jer se u ta­dašnjoj Ju­go­sla­vi­ji prešući­va­lo da je na Go­lom oto­ku bi­lo že­na, pa joj je po­nu­dio da sa­ma na­piše sce­na­rij, na osno­vi ko­je­ga bi on s njom vo­dio in­ter­vju za do­ku­men­ta­rac.



Prvi put u Dubrovniku

- Ni­sam odmah pri­o­nu­la po­slu jer sam u Ju­go­sla­vi­ji ima­la ro­dbi­nu i bo­ja­la sam se da im zbog to­ga ne stvo­rim dalj­nje po­teško­će - go­vo­ri Jen­nie Le­bel, ko­joj se s istom ide­jom Da­ni­lo Kiš po­no­vno ja­vio tri go­di­ne ka­sni­je iz Pa­ri­za. Sce­na­rij, ko­ji je ka­sni­je i ti­skan u bivšoj dr­ža­vi pod na­zi­vom “Go­li ži­vot“, na­pi­sa­la je iste go­di­ne, a već u li­sto­pa­du 1990. Da­ni­lo Kiš je pre­mi­nuo pa je to je­dno od nje­go­vih po­slje­dnjih dje­la.



Te je go­di­ne če­tve­ro­sa­tni do­ku­men­ta­rac pri­ka­zan na be­o­grad­skoj i sa­ra­jev­skoj te­le­vi­zi­ji, i to če­ti­ri ve­če­ri za­re­dom u naj­gle­da­ni­jem ter­mi­nu. In­te­res ja­vno­sti bio je ogro­man, jer je film otvo­rio broj­na pi­ta­nja i te­me o ko­ji­ma se do ta­da ni­je go­vo­ri­lo. Ka­ko se film sni­mao na više lo­ka­ci­ja, od Tel Avi­va, Ha­i­fe do ki­bu­ca u ko­je­mu je ži­vje­la Eva Pa­nić-Na­hir, ka­sni­je je pri­ka­zan i izra­el­skim gle­da­te­lji­ma, pa i ame­ri­čkoj pu­bli­ci, gdje je do­če­ki­van kao svo­je­vr­sna sen­za­ci­ja. Su­di­o­ni­ci ne­da­vne me­đu­na­ro­dne kon­fe­ren­ci­je po­sve­će­ne Ži­do­vi­ma na isto­čnoj oba­li Ja­dra­na u Du­bro­vni­ku ima­li su pri­li­ku vi­dje­ti skra­će­no izda­nje tog do­ku­men­tar­ca u tra­ja­nju od sat i pe­tna­est mi­nu­ta, odno­sno dio ko­ji se odno­si na lo­go­raške da­ne Jen­nie Le­bel na Go­lom oto­ku.



U Du­bro­vni­ku se gla­vna ju­na­ki­nja tog do­ku­men­tar­ca ovog ko­lo­vo­za našla pr­vi put, ia­ko je pu­no pi­sa­la o nje­go­voj po­vi­je­sti, a po­se­bno su je za­ni­ma­le te­me ve­za­ne uz prošlost du­bro­va­čkih Ži­do­va. Lju­bav pre­ma po­vi­je­sti vi­tal­nu 81-go­dišnja­ki­nju, ko­ja una­toč sve­mu zra­či ve­dri­nom i opti­mi­zmom, “na­tje­ra­la je“ na du­go­go­dišnji istra­ži­va­čki rad, ko­ji je uro­dio s dva­de­se­tak knji­ga i ra­do­va obja­vlji­va­nih po stru­čnim ča­so­pi­si­ma. U ne­ki­ma od njih, po­se­bno ka­da je ri­ječ o prošlo­sti du­bro­va­čkih Ži­do­va, po­bi­la je i te­ze ne­kih zna­tno po­zna­ti­jih hi­sto­ri­ča­ra.



- To sam ui­sti­nu ra­di­la za dušu, a ka­ko bih pre­ži­vje­la, stvo­ri­la sam se­bi no­vo za­ni­ma­nje i ba­ci­la se na uče­nje ra­di­o­gra­fi­je - ka­zu­je naša su­go­vor­ni­ca ko­ja je zbog ar­hiv­skog ra­da, ko­je­mu se u ka­sni­jim go­di­na­ma pre­da­va­la, do­bro na­u­či­la i sta­ri he­brej­ski je­zik. Ra­di­o­gra­fi­ja je, ka­že, bi­lo pri­stoj­no za­ni­ma­nje od ko­je­ga se mo­glo ži­vje­ti i pri­li­čno je br­zo na­pre­do­va­la, pa se za ko­ju go­di­nu s na­sta­vni­čkog mje­sta našla i na mje­stu upra­vi­te­lji­ce te ško­le.



Činjenice, samo činjenice

O pri­va­tnom ži­vo­tu ne­ra­do go­vo­ri i taj bi dio, ka­že, sa­ču­va­la za se­be. Do sa­da je, na­po­mi­nje, svašta pro­ži­vje­la no, una­toč sve­mu, uvi­jek joj je bi­lo dra­že na­ći se na stra­ni pro­go­nje­nih ne­go pro­go­ni­te­lja. Da bi op­sta­la u su­ro­vom svi­je­tu, če­sto je bi­la pri­si­lje­na mi­je­nja­ti iden­ti­tet, no ne­ri­je­tko se pri­bo­ja­va­la i ka­kve “ne­pre­dvi­đe­ne blo­ka­de u gla­vi“, ko­ja bi je izda­la i odve­la u smrt. Na sre­ću, gla­va ju je odu­vi­jek do­bro slu­ži­la i po­mo­gla joj je da pre­ži­vi olo­vna vre­me­na.



- Osta­la su sje­ća­nja i uspo­me­ne, od ko­jih su ne­ke ta­ko gor­ke da bi ih naj­ra­di­je izbri­sa­la - ka­že Jen­nie Le­bel. Više pu­ta, po­se­bno u mla­đim da­ni­ma, izda­li su je oni ko­ji­ma je vje­ro­va­la, no una­toč sve­mu sa­ču­va­la je po­vje­re­nje u lju­de i ti­hu vje­ru u do­bro­tu, s ko­jom se ta­ko­đer su­sre­la u svom “ni­ma­lo do­sa­dnom ži­vo­tu“. Če­sto je, ka­že, “uzi­ma­la svoj vir­tu­al­ni da­le­ko­zor za gle­da­nje u prošlost, a za bu­du­ćnost bi okre­ta­la nje­go­vu dru­gu stra­nu“.



A ka­da se okre­ne una­trag, Jen­nie Le­bel na­kon sve­ga pro­ži­vlje­nog sa­mo ka­že:



- Što će o me­ni go­vo­ri­ti na­kon mo­ga ko­na­čnog odla­ska? Ne­ka pri­ča­ju sve sa­mo ne da sam bi­la be­ski­čme­njak. Vje­ru­jem da će ne­ki­ma i pa­sti ka­men sa sr­ca zbog mog ko­na­čnog odla­ska, po­se­bno oni­ma ko­ji ne vo­le da im se ne­ka pri­ča po­tvr­di či­nje­ni­ca­ma. Či­nje­ni­ce su nji­ho­vi ne­pri­ja­te­lji. A ja sam su­više če­sto ti­je­kom svog ži­vo­ta izno­si­la či­nje­ni­ce...





‘Prvaci na sajmu cvijeća jer smo uzgojili ljubičicu bijelu tešku sto kila’



‘Jugoslavija je osvojila prvo mjesto na sajmu cvijeća, a znate li zašto? Jer je uzgojila ljubičicu bijelu od 100 kila.’ Zbog tog vica  osuđena je Jennie Lebel. Rečeno metaje­zikom diktature: ‘zbog klevete  protiv države i naroda određuje se administrativna prinudna mjera društveno kori­snog rada s liše­njem slobode’



O se­bi Jennie Lebel kaže ono što je je­dnom i za­pi­sa­la u pre­dgo­vo­ru knji­ge “Odje­dnom dru­kči­ja - odje­dnom dru­ga”.



- Mo­gu slo­bo­dno re­ći da ni­sam mo­gla do­da­ti go­di­ne svom ži­vo­tu, ali sam se tru­di­la do­da­ti ži­vot go­di­na­ma. Mi­slim da su mi u ovom po­du­hva­tu po­mo­gle ra­tne go­di­ne i ta­da ste­če­no isku­stvo, kao i po­sli­je­ra­tni ‘dvo­i­po­go­dišnji pra­zni­ci o dr­ža­vnom trošku’, kao i mo­je pr­vo­bi­tno za­ni­ma­nje - no­vi­nar­stvo. Kod me­ne je ra­do­zna­lost bi­la pri­ro­da, a ne opci­ja ili opse­si­ja. Pri­je ne­go što sam po­la­zi­la na no­vi­nar­ski za­da­tak, tre­ba­lo je pro­u­či­ti sve što se o to­me mo­že pro­na­ći i pro­či­ta­ti, pa tek on­da sve vi­dje­ti vla­sti­tim oči­ma, in­ter­vju­i­ra­ti i sve na­pra­vi­ti ta­ko da se i sa­ma uvje­rim, a ne da se za­do­vo­ljim pri­ča­ma...



Zato i naglašava da će nekim ljudima, poput njezinih progonitelja, vjerojatno pasti kamen sa srca nakon njezine smrti.



- Posebno onima koji ne vole da im se neka priča potvrdi činjenicama. Činjenice su njihovi najveći neprijatelji. A ja sam suviše često tijekom svog života iznosila činjenice - kaže Jennie Lebel.

Šala zbog koje se išlo na Goli

 ‘Činjenice su njihov najveći neprijatelj, a ja ih iznosim’





Jennie Lebel odrasla je u Beogradu, iz kojeg je za vrijeme njemačke okupacije tijekom II. svjetskog rata pobjegla u Niš, gdje se skrivala pod drugim imenom, ali je izdana i, preko Maribora, odvedena u zatočeništvo u Berlin. U Beograd se vratila 1945., nastavila školovanje i 1949. zaposlila se kao novinarka u Politici, gdje je trebala postati dopisnica iz Pariza. Ali, onda joj se cijeli život promijenio zbog jednog običnog vica.

Ono što je njezinu majku Anu najviše boljelo bila je mučna tišina susjeda i prijatelja od kojih se nitko nije usudio prosvjedovati kada su se 1940. počele uvoditi zakoni i odredbe protiv Židova



U svojoj autobiografiji Jennie opisuje bezbrižno odrastanje s bratom Aleksandrom Sašom i druženja s prijateljicom Dobrilom Jovanović koju su od milja zvali Doli





Obitelj Leona Lebela bila ugledna židovska obitelj u Beogradu prije II. svjetskog rata, a svoj djeci omogućio je izvrsno obrazovanje i sretnu mladost. Leon je, kao i Jennie i njezin brat, bio u zarobljeništvu u njemačkom logoru

  Obitelj u Njemačkim logorima

     
  Majka Ana

Brat Aleksandar

Otac Leon







Anet Marunić-Lisičić/EPEHA
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
23. siječanj 2025 15:32