Kratka povijest nagrade koju nisu mogli uništiti brojni promašaji i skandali

Aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (šezdeset i prve po redu) Filip David izjavio je nekoliko dana pred proglašenje dobitnika da je ova nagrada dobra za književnost, ali nezdrava za pisce čiji romani uđu u uži izbor, jer bar mesec dana žive pod teškom presijom hoće li je dobiti ili ne. Izjava je, recimo, poluozbiljno data, ali je tačnija nego što se može i zamisliti. I njen uticaj na fizičko, duševno i društveno stanje ne samo neposrednih dobitnika i gubitnika, doseže mnogo dalje nego što je uobičajeno. Teško da postoji druga književna nagrada u Srbiji, a i na prostorima tzv. regije, koja ima tu auru, i koja je uspešno održava već šest decenija, toliko da joj nisu trajnije naškodili ni kojekakvi promašaji i skandali. Svi su voleli da dobiju tu nagradu, svi bi se ljutili kad je ne bi dobili, i mnogi su je u takvim prigodama demonstrativno proglašavali nevažnom, kompromitovanom i mrtvom, ali im niko ikada ne bi poverovao. Pa, ni oni sebi samima, reklo bi se.

Izvor privlačnosti

Šta je trajno samoobnovljivi izvor te privlačnosti? Njen začetak je neodvojiv od konteksta u kojem je nastala i razvijala se (a prvi put je dodeljena još 1954. godine). To njeno „rodno mesto“ je važan deo priče o samoj nagradi. NIN (Nedeljne Informativne Novine) je još 1935. godine pokrenula grupa jugoslovenskih levičarskih intelektualaca (i u toj je svojoj prvoj inkarnaciji, zanimljivo, izlazio na latinici, što je tada bilo neobično za beogradsku štampu), ali je vrlo brzo ugašen - u čemu monarhistička cenzura nije bez zasluga - da bi bio ponovo pokrenut (sada već na ćirilici) ranih pedesetih, u vreme početne antistaljinističke liberalizacije društva, kojoj je brzo postao jednim od vesnika.

Razume se, ovaj „novi“ NIN bio je zvanično državni projekt, mada je iza njega zapravo stajala samorodna inicijativa grupe intelektualaca, uglavnom pisaca. To će biti trajni izvor jedne od paradoksalnih „dijalektičkih“ napetosti oko NIN-a i NIN-ove nagrade. Ako u kapitalizmu iza svega, uključujući i unosnu industriju „bunta protiv kapitalizma“, stoji novac, onda u socijalizmu iza svega, uključujući bar umerenije oblike intelektualne „antidržavne delatnosti“, stoji država. Ona je ta koja kažnjava, i ona je ta koja nagrađuje. Nije li tako bilo i s NIN-ovom nagradom, jer na kraju krajeva, i NIN je, baš kao i svi drugi, bio „državni list“? „Antidržavnih“, uostalom, nije ni bilo. Formalno nesumnjivo da, ali ipak nikada nije bilo isto kada iza neke nagrade stoji pompezna državna i nacionalna institucija - bez obzira da li je izvorno socijalistička ili su joj koreni mnogo stariji (kao SANU, JAZU etc.) - sa čitavom aparaturom i mrtvozornim ceremonijalom, ili iza nagrade stoji naprosto jedna novinska redakcija.

Drugi slučaj

U ovom drugom slučaju, ma koliko da ima kontrole i implicitne cenzure, stvari su ipak mnogo relaksiranije, moguće je uspostaviti nešto najbliže nezavisnosti što je uopšte održivo u takvom sistemu. I to se dogodilo prilično brzo i s NIN-ovom nagradom, pa u neku ruku i sa samim listom: ma koliko bio deklamativno pravoveran na svojim prvim stranicama, NIN je počesto izmicao tvrdoj ideološkoj presiji, a ponajviše upravo na stranicama kulture. I to je bio izvor zadovoljstva za čitaoce, i permanentne tihe frustracije u „forumima“. Generacije beogradskih komunističkih funkcionera ljutile su se na NIN gunđajući da je „glasilo čaršije“, što je bio pogrdan naziv za neku amorfnu, nedefinisanu, ali i te kako prisutnu neformalnu spregu društvenih uticaja, to jest za sve što nisu oni sami i što im nije u potpunosti dostupno i pod kontrolom. I tu hidru s hiljadama glava, dakako, nikada nisu pobedili, jer je borba s takvim neprijateljem uzaludna, kao ganjanje roja komaraca tenkom ili topom.

U vreme SFRJ NIN-ova je nagrada dodeljivana romanima objavljenim na bilo kojoj varijanti ovog danas četvoroimenog jezika, mada su knjige i pisci iz Srbije ipak bili ponajviše u fokusu. Retrospektivno gledano, malo je ko uistinu nezaobilazan ostao bez nje: dobio ju je i Kiš za Peščanik, i Crnjanski za Roman o Londonu, i Meša Selimović za Derviš i smrt, Bora Ćosić za Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji, Kovač za Vrata od utrobe, Pekić za Hodočašće Arsenija Njegovana, Aleksandar Tišma za Upotrebu čoveka. Nije zaobišla ni ključne hrvatske romane epohe: Krležine Zastave, Marinkovićev Kiklop (čije je prvo izdanje objavljeno u Beogradu, na ćirilici), Novakove Mirise, zlato i tamjan. Pa ipak, jedna od stalnih pratećih legendi su „NIN-ovska ogrešenja i nepravde“, neke stvarne, neke isfabrikovane; prilikom nekog od jubileja NIN je čak objavio ediciju najboljih romana koji nisu dobili nagradu, i ona stvarno nije bitno slabija od izbora dobitničkih, no tako je to naprosto s nagradama, nije to zavera mračnih sila, nego ironija kalendara, nuspojava žiriranja. Na primer, dežurna je mantra da je skandal što Svetislav Basara potkraj osamdesetih nije dobio nagradu za uistinu famoznu Famu o biciklistima; ta knjiga je nagradu zaista zaslužila, ali, kvragu, zaslužila ju je i ona koja ju je dobila: Dubravka Ugrešić za Forsiranje romana reke. Nisu je obe mogle dobiti: ta vrsta „nepravdi“ se ne da izbeći.

Nakon 1991. i raspada zajedničke države, NIN-ova je nagrada u novom, na svaki način suženom kontekstu, meandrirala kao i matični joj list, te kao i država i društvo u kojem je delovao NIN-ov žiri. Inače, po statutu te nagrade, sastav žirija određuje glavni urednik lista; tako je bar bilo dok je NIN bio nezavisna firma za sebe, ne znam je li ostalo i nakon što je pre pet godina prodat i inkorporiran u okvire korporativnog sistema Ringier-Axel Springer.

(...)

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista