Piše Mladen Gerovac: Noć viceva, nevera kod Smočiguzice, kao da smo udarili u hidrant

Prema planu plovidbe na redu je Palmižana. Zovemo tu popularnu ACI-jevu marinu: „Ne, ne možemo vas primiti, nemamo niti jednog slobodnog mjesta“, javlja ženski glas. Ali mi smo najavljeni … A ako ne može - ne može. Zove direktor marine Pjer Filičević. „Ma, dođite naći ćemo vam mjesto“. „Nema veze Pjer, provest ćemo noć u nekoj vali. Ionako počinjemo raditi tek sutra.“

Sidrimo se iza punte Dugi rat. Na obali nekoliko slikovitih kuća. Kupači iz obližnjih mjesta. More toplo. Večera. A onda slijedi natjecanje, tko će ispričati najbolji (najgluplji) vic. Izbor je vrlo težak. Smijeh do suza. „E, taj je baš sam vrh.“ Ali bilo je toliko tih „vrhova“ … A počelo je s „benignima“, tipa: Pričaju dva purgera. Štef veli: „Sinoć sam na Maksimiru upoznal pravu, dobru, perverznu curu. Dovel sam je doma, a ona mi kaže: "Ponizi me." Joža: „I kaj si joj napravil?“. Štef: „Oblekel sem joj dres Hajduka!“. Ili ovaj: Ženi umre muž, ode na nebo. Ne prođe dugo umre i žena. Čim ga ugleda, zatrči se prema njemu, skoči mu oko vrata i ljubi ga: „Tako mi je drago što smo opet zajedno …“ „Ma daj nestani! Lijepo je pisalo "Dok nas smrt ne razdvoji".

Ili onaj aktualni: Sretnu se gripa i korona. Žali se gripa: „Sestro, kako je kod tebe, kod mene je užas, sve je stalo! Korona mirno odgovara: „Seko, seko loš ti je marketing...“ A oni „vrhovi“ viceva što su uslijedilo do duboko u noć – nisu za novine.

Ujutro tramontana. Zaoralo nam sidro. Idemo što prije van. Kod rta Smočiguzica kresne nas nevera. Punom snagom. Brod svako malo lupa u val i otresa se kao mokri pas. Odmah zatim tvrdo tresne u slijedeći. I malo zastane, uz pljusak mora. K`o da si udario u hidrant. Ovo najteže podnosi Matea. Lice joj se smrklo i poprimilo zelenkastu nijansu. Zovu je na moj mobitel, jer se na svoj ne javlja … I u njenom Zadru bila je nevera, pa znaju …

Evo, nas napokon u Palmižani. Upravo je napušta moćna flota partijanera. Što nam je ovdje najbolja priča. OPG-a nema … No, prije svega, gladni smo. Krenuli smo bez doručka, a poslije teškog mora ne kuha nam se ručak. Šaljemo Kukeca u izvide gore u marinski restoran: kila „art“ ramsteka 880 kuna ... Jedan mornar preporučuje mu „Bacchus“. Kuki se vraća: hrana obećava, cijene prihvatljive …

Upoznajemo vlasnike - obitelj Jeličić, i konobara Makedonca, zovu ga Igor Brzi, somellier, 44 su mu godine, prošao pola svijeta – evo nam priče. Vraćamo se na brod. Do nas katamaran s Dancima, a glavna je Alenka iz Splita – eto nam priče. Odmah je sve lakše i ljepše …

Nautička patrola, sponzori