Šeik u Beogradu...i kako je jedan nedostajući zub nepovratno uništio njegov imidž

Nemoguće je da u sadašnjosti, ovakvoj kakva je, prođe i jedan jedini dan a da se internet-portali, raznorazni forumi i prostori namenjeni za čitalačke komentare na web-siteovima globalnih, nacionalnih ili lokalnih medija ne usijaju i zabruje iz već nekog razloga. Živimo, znamo to, u dobro podmazanom, kontinuiranom, samoodržavajućem spektaklu. Za medije, spektakl je i sredstvo i cilj, uzrok i posledica, jin i jang. Čak i kad ga ne bi bilo nigde unaokolo, mediji bi bili dužni da ga stvore. Ni iz čega, ako treba. Spektakla međutim, naravno, nikada ne manjka, jer spektakl ionako postoji isključivo u oku konzumenta za koga je i kreiran.

“Sve što smo nekad direktno živeli pretvorilo se u predstavu”, napisao je davne 1969. Guy Debord, lider pariskih Situacionista i originalni teoretičar ovog elementarnog fenomena savremenog doba, u svom kratkom, ali seminalnom delu - “Društvo spektakla”. Po Debordu, politika spektakla je, najkraće rečeno, vid novog društvenog odnosa u kom posreduju slike. Procesom političke neutralizacije i neprestanom produkcijom novih konzumentskih želja, trijumvirat masovnih medija, globalnih korporacija i političkih partija pojedince uspešno pretvara u dezindividualizovane fragmente bespregledne mase potrošača i birača, u pasivne posmatrače, jalove komentatore i robne fetišiste koje je lako kontrolisati.

Debord je, pre gotovo pola veka, sa zapanjujućom jasnoćom video u kom se pravcu stvari kreću. Informacija, i to pre svega vizuelna, postala je osnovna roba i potrepština, hleb i puter savremenog doba, a proces kolonizacije našeg društvenog života i naše privatnosti ujedno dobio je sasvim novo značenje razvojem višesmernosti interneta i eksplozijom društvenih mreža.

Svi znamo da danas nije neophodno biti “nešto” da bi se bilo “neko”. Dovoljno je samo zaboraviti na manjak ili potpuni nedostatak “neštosti” i usredsrediti se na “nekost”, ma koliko nepodnošljivo laku. Svaka Paris Hilton, svaka Kim Kardashian i svaka bogom dana starleta iz razuđene armije njihovih kopija i kopijica širom planete uverljivi su i... hm... spektakularni dokazi u prilog toj dobro poznatoj tezi.

Daleko interesantnijom, stoga, čini mi se jedna druga pomisao: da u svetu spektakla čak ni pozamašna “neštost” ne garantuje apsolutnu slobodu od terora “nekosti” te da u svetu najbolje prolaze oni koji razumeju njihovu dijalektiku.

Šeik u beogradu

Poslednjih dana dosta prašine u srpskim medijima izazvala je poseta šeika Muhameda bin Zajeda el Nahjana Beogradu .

Bin Zajed je sin prvog predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, Zajeda bin Sultana el Nahjana, i princ prestolonaslednik Emirata Abu Dabi. Budući da je u Velikoj Britaniji završio prestižnu Kraljevsku vojnu akademiju Sandhurst, takođe je zamenik glavnokomandujućeg oružanih snaga UAE, a poseduje i ogromno lično bogatstvo koje se, prirodno i očekivano, meri u milijardama.

Ovoj zimskoj poseti princa prestolonaslednika Srbiji prethodio je susret sa srpskim političarima, Aleksandrom Vučićem i Mlađanom Dinkićem, u Abu Dabiju pre nekoliko meseci kada je po prvi put naglasio svoju rešenost da sa Srbijom uspostavi snažne bilateralne odnose koji će, kako je rekao, “služiti uzajamnom interesu obe nacije i dva prijateljska naroda te doprineti jačanju ekonomske saradnje i međusobne razmene”.

Ah taj divni jezik ljubaznih i maglovitih fraza, taj ni na šta obavezujući cvrkut dobrostojećih i egzotičnih prijatelja koji nismo imali prilike da slušamo još od davnih vremena blokovske podele sveta i svetlih dana tadašnjeg pokreta nesvrstanih! Lepo se videlo da su i Vučića i Dinkića te šeikove reči ganule. U staklastim zenicama jasno su im bljesnula dva malena dolarska znaka dovedena do belog usijanja.

Otud dođe prirodno što su već prve najave uzvratne posete šeika Muhameda bin Zajeda el Nahjana Srbiji ovde, kod nas, dočekane raznoraznim snolikim predviđanjima i nagađanjima kakva bi sve čuda mogla da nas zadese ukoliko, eto, barem ovog puta, upali ono naše tradicionalno srpsko “gostoprimstvo”.

A šeik je šeik - znaće da se oduži.

I tako je 9. januara tekuće 2013. godine, oko 13 časova, princ prestolonaslednik Abu Dabija konačno stigao u Srbiju. Avion kojim je sleteo na beogradski aerodrom “Nikola Tesla” (boeing 777-200, registarskih oznaka AUH04) najveći je, saznali smo, putnički avion koji se na našem nebu pojavio u poslednjih dvadeset godina, a sam bin Zajed - koga je na pisti nervozno čekao gorespomenuti Vučić, uz neizostavni špalir gardista - pred nama se pojavio kao sušto oličenje beduinskog princa, u jednostavnim crnim haljinama koje sežu do zemlje i s dugom snežnobelom kefijom pričvršćenom na čelu širokim crnim igalom od kamilje dlake. Činilo se da ni gardistima nije bilo baš svejedno dok je, onako grandiozan, prolazio pored njih ne skidajući svoj pomalo blaziran (ili možda naprosto - umoran?) pogled s njihovih očiju ni za trenutak.

Tu, na toj crvenoj pisti, šeik Muhamed bin Zajed el Nahjan predstavljao je sliku i priliku šeika kakvog je srpska javnost želela da vidi.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista