SLAVNI ROCKER U ZAGREBU

Shane MacGowan: 48 sati bio sam njegova brižna dadilja

Hladna subota, prosinac 1998. Radio sam već takve stvari. Proveo cijelu noć s Joeyem Ramoneom u hotelu. No na prvu rečenicu koju mi je Shane uputio, on u crnom kaputu, a zaručnica mu u japankama, baš i nisam bio spreman. Piše Aleksandar Dragaš

Malo prije dolaska Shanea MacGowana i njegove tadašnje prateće grupe The Popes na Fiju Briju, nazvali su me Tomica Petrović i Pajo Podolski da me pitaju bih li htio “bedinati” Shanea MacGowana tijekom dvodnevnog boravka u Zagrebu jer će oni kao organizatori festivala imati previše posla da bi stigli družiti se i biti na usluzi umjetniku. Ionako bi to bilo za vikend, a “nešto ćemo ti i platiti”, nadovezali su i prije nego što sam stigao reći “da”.

Hladna subota, 19. prosinca 1998. Tomica Petrović i ja, negdje u predvečernjim satima, zaputili se na Pleso pokupiti Shanea i Popese, smjestiti ih u Palace, a onda ih vodim na večeru na Svetice. Piece of cake, radio sam već takve stvari, uključivši i “opasne” bendove poput White Zombie koji su, zahvalni za lignje na žaru s kojima sam ih počastio u Blatu, kleknuli pred Kavkazom i klanjali mi se do poda. Proveo sam cijelu noć s Joeyem Ramoneom u jednom talijanskom hotelu, ležao na stejdžu u Grazu s Mudhoney, zamalo se potukao u bekstejdžu Kulušića s Henryjem Rollinsom, Iggy mi je na Šalati priznao da ga je Bowie pokrao, odradio gotovo dvije godine menadžeriranja Majki. A, mogao sam i popiti. Ne kao Shane, ali nisam bio baš ni slab kao danas, pas mu mater.

K vragu sve, ništa me nije trebalo ili moglo iznenaditi jer ipak sam imao već podosta rock’n’roll utakmica u nogama. No, na prvu rečenicu koju mi je Shane uputio kad je prošao carinu, on u crnom kaputu, a njegova zaručnica Victoria u japankama - iako vani pingvini padaju u nesvijest - baš i nisam bio spreman.

Menadžer na spidu

“Mi langs a hrtin”, zahroptao je kroz ostatke zubiju Shane čim smo se upoznali. “Av ju sin a dakta?” glasilo je pitanje. Prvo, nisam bio siguran da sam ga dobro shvatio. Drugo, nije čovjek ni sletio, a već se žali na grudobolju i traži doktora.

“Ej, aj zovi hitnu i neka dođu u Palace, Shane je u kurcu, bole ga pluća i hoće doktora”, dobacim Tomici. Tomica se hladnokrvno mašio mobitela, ja dobacim Shaneu i Victoriji da će nas doktor čekati u hotelu i tako smo krenuli ka Zrinjevcu. Mislim da je sipila susnježica, ali susret na Plesu baš i nije bio “Fairytale of New York”. No, dobro, stigosmo mi do Palacea, hitna parkirana ispred, bolničari za recepcijom, a recepcioneru ništa jasno. Srećom, bolničarima svejedno i sve jasno. Hladni k’o špricer, odveli Shanea u sobu, polegli ga u krevet, preslušali mu pluća, konstatirali da malo hropće i ima laganu temperaturu, dali mu lijekove, injekciju za smirenje i to je to. Ništa strašno.

“Ideš s nama na večeru?” zapitam Shanea nakon doktorske vizite. Ne ide, ostat će u sobi, odmoriti se, nije gladan, nek’ ja idem s bendom. OK, rekoh sam sebi, bit će lakše od očekivanog. Shane će zaspati, jebo i hitnu i ženu u japankama na snijegu i tour menadžera na spidu ili čemu već.

Spakiram ih u restač, poklopamo večeru, popijemo pivo pa u hotel i odoh doma. Moš’ si mislit’. Taman kad smo se vratili u hotel, bilo je negdje oko 11 kad sam se htio pozdraviti s bendom i čestitati si na dobro obavljenom poslu koji me čekao tog prvog dana, evo Shanea u odijelu na recepciji, udara po zvoncu k’o mutav i zavija po lobiju: “Ve is dat džez ba evivan is tokin abaut?”.

Jebo te džez bar, kad si siš’o s aviona, tražio si hitnu, žalio se na grudobolju, a sad bi u džez bar. Kakav kurac džez bar, pomislih u sebi. Ideš na spavanac. Malo morgen.

Zapeo baja za džez bar pa ne pušta. Kao, ne bole ga više pluća, sad bi on na cugu.

Nije tonik nego vermut

“OK, ljudi”, doviknem bendu. “Tko je za džez bar?” Jedan, mislim da je bio basist, odluči krenuti sa mnom i Shaneom. Ostali će na spavanje. “Dobro, ajmo Shane, to je tu, dvije ulice dalje, maltene iza ugla”.

“Kant wi go baj ka, mi legs a hrtin”, prošišta ovaj glasom vapijućeg u pustinji.

“Ej, Shane, nema sto metara, glupo je ići s autom, prije ćemo stići pješice”, odvratim.

“Nou, mi legs a hrtin, pliiiz, lec go baj ka”, zapišta Shane kao da moramo pješice od Sohoa do Peckhama.

“OK, idemo s autom, čekajte me pred hotelom dok ga dovezem”.

Ukrcali se u crveni Renaul 5 i krenuli. Trebalo nam je tri puta dulje nego pješice, ali umjetnika bole noge, pa nek’ mu bude. “Plaćen si za bedinanje, a ne za gunđanje”, rekoh sam sebi. Istovarim ih pred B.P.-jem, kažem im nek’ si naruče cugu, a ja odoh parkirati pa se vratim. I vratim se, a ispred Shanea već čaša od tri deci, do vrha puna nečeg što izgleda k’o tonik voter. “Kul, momak je ipak odlučio prestati piti”, pomislih na tren. Već iduće sekunde, kad me oplahnuo miris, skužim ja da to nije tonik voter nego vermut. Za početak, tri deci. Dobro, ja ću pivo, a basist vadi tabakericu. Valjda će me ponuditi cigaretom. Vraga, nudi me, ali s ostacima kokaina, Zapravo, nudio me ničim jer je već sve polizao prstom i utrljao u desni. Ako je šta i ostalo, ne bi ni opaticu drmnulo. Dobro je kume, ne treba, ja sam na pivi. Fala, k’o da jesi.

“Av ju bin bombd?” zavapi Shane ničim izazvan.

“Sorry, ni’š te ne kužim.”

“Av ju bin bombd?” ponovi Shane. “Djuing wo.”

“A, bombardirani, misliš? Malo, nekoliko raketa, rat je bio nešto dalje od Zagreba.”

“Guuud.” Pa, tišina.

“Av ju sin gadfada?” zapita me pjesnik.

“Molim, koga?”

“Gadfada, gadfada!”

“A, na film misliš. Kum. Jesam, Sva tri.”

“Gvejt muuuvi, iznt it”, odvrati Shane i uspusti “khhhsss”, kroz škrbave zube. To je, za neupućene, bio gromoglasan Shaneov smijeh iz punih pluća. I tako smo se uz još jedno pivo i još tri deci vermuta do sita napričali i nasmijali dok nam se vilice nisu ukočile da bi ih oko jedan-dva ujutro, “lec go baj ka, pliiiz”, odvezao do hotela. Posao obavljen, djeca su na spavanju. Tata ide doma.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
12. studeni 2024 20:30