KRONIKE SLUĐENOG OCA Kći mi se žali: Još nisam našla dečka u vrtiću. A bogme ni curu! Deda se zagrcne kotletom. Stricu ispadne vilica u salatu...

Manje je poznato da psi stvarno uživaju u šopingu.

U sve više dućana dozvoljeno je ući s kućnim ljubimcima pa je taj isti val zajahao i lokalni diler automobilima u mojem kvartu. Uložio čovjek u golemi plakat na kojem piše: posjetite naše salone u društvu svojeg psa. Pohvalio se idejom kao da je obranio Sarajevo.

Ništa livade, ništa ganjanje loptica, zaboravite upucavanje pudlicama preko ceste. Psi sad stoje u redovima pred salonom jer ih jako zanima nova linija alu-felgi. No, dajte najte, rekao bi Bandić.

Ne znam jesmo li se razumjeli.

Pseća prava, ljudska prava, slobodni Filozofski, vegani, hipsteri, borci za parkove, sve pet, super ste. #samojako. Ali od vlasnika autosalona ipak ne očekujem da brine o ustavnim pravima pasa.

Ponudi mi radije dobar deal na te felge, frende, zato imaš salon, a pse prepusti Luki Omanu. Jer, džukcima je svejedno, vjerujte mi, i po raznim City Centrima se ionako samo dosađuju.

Ali nije to samo lokalno, slični spinovi furaju se i globalno. Evo, svi plaču za Obamom jer je, među ostalim, nedavno herojski držao kišobran svojim tajnicama. Da tete ne bi pokisle. Trudeau zaplače svaki put kad vidi mačića. Za Macronom sline jer se ponosi ženom koja mu može biti mama.

I to lajkam. Super su. Nitko ne kaže da svi moraju bit k’o ovi naši trupci od političara koji bi valjda svi prošlog tjedna dobili upalu pluća da im suradnice po raznim eventima nisu nosile kišobrane. Ali ako pitate mene, Obamu bih radije pamtio po tome da je zaustavio rat u Siriji. Za to je izabran, a ne da napiše novi bonton.

Svađamo se oko toga i u redakciji. Kolegice mi je nasekirala teza jedne psihologinje da se istospolni roditelji oko posvojene djece imaju potrebu truditi više. Ma nemoj, sad će još manjina roditeljstvu učiti većinu. Da ne bi.

Kad sam u ovakvim dilemama, za savjet se uvijek obratim svojoj kćeri. Lud si, reći ćete, jer mala nema još ni četiri, što ona uopće može znati o životu. Ali ja sam siguran da su klinci u toj dobi, potpuno neiskvareni i još nezagađeni odraslima, puno pametniji od svih nas zajedno.

Baš na prošlom obiteljskom ručku mala gleda svoja posla i prebire mrkvu po tanjuru kad tetka navali s klasičnim pitanjima.

“Kako ti je u vrtiću? Imaš li već dečka?”

“Nemam dečka”, kaže. “A ni curu.”

Deda se zagrcne kotletom. Stricu ispadne vilica u salatu.

“Misliš, kao prijateljicu, je l’ da?”, smiruje baka situaciju.

“Ne. Jednostavno sad nisam u nikoga zaljubljena.”

Tako to ide, klinci su hodajuće Occamove britve i najjednostavnije rješenje je uvijek ono točno.

Zdrav Razum d.o.o.

A kad smo kod kišobrana, mala nema problem ni s time. Nosi ga ona dečkima u parku, psima, kome god treba. Ne zato što je to po bontonu ili nije, nego zato što je kišobran - njezin. Nije ona moljakala danima mamu i tatu da joj ga kupe u DM-u, onog najšarenijeg, pa da joj ga sad neki mangup iz vrtića potrga. Nije ti to Agrokor pa kad je frka da je svačiji.

Problema nema ni s porijeklom. Uvjeravam je da je Podravka, a mama da je cura iz centra. I dok je ona uči manirama, ja je učim starim seoskim kletvama poput “vrag te zemi črni”, “peš kuruzu brat” i “spij si vse z boketa”.

A ona ni prvo ni drugo, nego stupa po kući viče: “I pape i dida bili su Torsida”. Iako ne zna ni tko je pape ni dida, a najmanje što je Torsida. Ali rimuje se, zvuči zabavno i beskrajno se smije dok to recitira.

Jedino je na psa slaba. Da se nju pita, naša bi Maša, šepava maltezerica, sad već u ozbiljnim penzionerskim godinama, spavala s njom u kinderbetu.

“Tata, nemoj bit seljašina”, govori mi kad joj to branim. Iako ne zna tko bi taj seljašina mog’o bit. Gledamo neki crtić, u njemu pirat Lubanja nosi šareni turban na glavi i puši lulu.

“Da to nije seljašina?”, pita me.

“Čekaj da okrenem program na Dnevnik pa ću ti sve objasniti”, kažem ja.

I na kraju malena mi je razriješila i jednu znanstvenu dilemu. Naime, u 2017. smo, ali neki još vjeruju da planet nije okruglo. S obzirom na količinu igračaka i hrane koju sam ovaj vikend našao nagurano pod kaučem u dnevnom boravku, ja sam, recimo, siguran da nije.

Jer da je Zemlja ravna ploča, moja bi nas kći već sve zajedno odavno izgurala s nje.